(pesma)
Ovo nije moja soba
Moja soba je tvoja soba, zapravo
Jer volim u njoj
Sanjati
U mome jastuku se kriju košmari
Dečaci padaju niz stepenice okrvavljenih glava
Umesto kiše padaju ekseri
Njima se devojčicama oduzima nevinost
U tvome beže pred najezdom kose
Kose bez mirisa
I tuđeg lica
Moje lice je tuđe svima
Sada
I nikada
Zaboravila sam sanjati
Želim da obnovim gradivo iz detinjstva
Rešetke
Sama sam kriva
Ionako ne znam šta sa sobom
Šta sa tobom, kada ne znam šta sa sobom
To dodatno stvara problem
Ne samo meni
I tebi
Plaši me mogućnost
Da nikada više ne zaspim u tvojoj sobi
Ili nekoj drugoj
Koja donosi
Mir
Volim kada odem
I kada niko ne zna gde sam
Želim da promenim datum i godinu rođenja
Hoću da prestanem vrištati svoje ime
Mrzim svoje ime
Nametnuto ime
Želim da imam muda
Da odem
I da uživam u odlasku
I da mašem tami
Dok u rancu nosim upaljenu sijalicu
Ti si je bacio, i šutnuo
Ja sam se sagnula, otresla pesak i pokupila je
Bila je ispravna
Svetlela je
Samo ti to nisi video
A ja je nosim kako bih imala izgovor
I doći ponovo
Kod tebe
I sakriti se u velikom ormanu
Pretvoriti u baba- rogu
I to je bolje biti, mračni stanovnik tvoga ormana
Svađati se sa peškirima
Prezirem ih, od prvog do poslednjeg
Jer oni svakodnevno smeju ono što ja ne
Objavljujem im rat
Jurišam na njih bajonetima
Palim ih
Palim sebe
I ovo piskaranje
Zapravo je prah koji čuvam u urni ispod jastuka
Nju ne nosim sa sobom
Jer je veća od mene
Mada, ne želim da mi još uvek bude prevozno sredstvo
Ali ne obećavam sebi da neće biti
Prvo ću pokušati osvojiti suvereno srcoliko parče
Nisam baš neki diktator
Nikako da naučim koristiti megafon
Bila bih užasan reditelj
Zbog toga
Stidim se
Dok sedim na ivici ove sobe
Drzim očajnički čašu u kojoj se nalaze tipke otpale sa pisaće mašine
Nervozno ih vadim, jednu po jednu
Ređam ih
Slažem ih
Gazim ih
Plačem nad njima
Ponovo stavljam u čašu
Zakopavam je iza dvorišta
Neko će sa prozora videti ovaj zločinački čin
Prijaviti me
Oduzeti sijalicu
Rešetke
Probudih se
Autosugestivni znoj me obliva
Ipak je sve bila noćna mora
Teznja, njen okidač
Progutah recept
Obrisah lice peškirom
Smrdeo je na pregorelo meso
Iz ormana se čula buka
Teatralno si izašao sa velikim pernatim šeširom
I poklonio mi se
Čuo se aplauz i kikotanje
Izvini, meni je od rođenja rajsferšlus na ustima
Zato ne ljubim
Ali to zapravo nije ni bitno
Ti imaš gusarski povez preko oba oka
Ne bi video gde da me poljubiš
Zavesa natopljena sumporom se spustila
Iza kulise, kutije
Čitav grad od njih
Tu i tamo, po neko bure
Tu se krijem
U jednoj ruci grčevito držim krštenicu
U drugoj kartu u jednom pravcu
Jedno treba zapaliti
Opet vatra
Padam niz kartonske stepenice
Davim se u dimu
Ne krvarim
Nema razloga
Dovoljno je ugušiti se
I pretvoriti u prah
Možda ćeš njime napuniti jastuk
To je moj poklon tebi
Nedosanjani snovi crvene suštine
Vremenom ćeš ih istačkati
Spojiti tačke, kao u slikovnici
I dobiti lik
Ne moj, moj je izgužvan
Bilo čiji…
📸 Background image – JR Korpa (Unsplash)
