(kratka priča)
Svetlucam. Zračim. Osećam. I dalje. I dalje. Ti osmesi, sakriveni. Zaboravljeni. Razvaljeni. Ljubim čašu. Ljubim tebe. Ne, tebe ne ljubim. Lažem. Sve se svodi na ružičasto ćebe i nekakve teologe. Ne znam šta da kažem sada, u pravu je, kada je lepo, nemaš potrebu da pišeš, da voajerišeš, da sanjaš, sve je mekano , a ja ne znam zašto je mekano.
Nerealno. Oslobađajuće. Čežnjivo. Pijano. Naduvano. Naduto. Zamrznuto. Ne osećam. Nije mi lepo. Posmatram vene na ruci. Plave su. Ljubičaste su. Iznutra crvene. Varka. Varam se. Varam tebe. Posmatram mladež na ruci. Mrzim ga. Ljubim ga. Palim net. Gasim se. Ispijam mokraću. Vadim zub klještima. Žiletom cepam usne, potom nepca. Nema krvi. Krvarim. Prevrćem se ispod ćebeta. Prevrćem ćebe. Prevrćem čarape. Prevrćem sebe. Ja sam kolekcionar, samo metar od gubitka.
Rukom posežem, ne dosežem, posmatram, kako nestaješ, zaranjaš, ne daviš se, daviš mene. Pljujem vodu. Mirišem na hlor. Jesi li budan? Probudi se, želim da te priupitam nešto. Pa nešto, bilo šta, samo da pitam. Gubim li? Gubiš li? Kako je lepa, ta devojka je lepa, nasmejana, doterana, očešljana, i ti si zaljubljen u nju. Zaboravila sam da postoji prigušeni urlik, grub glas, nežni stisak, visoki pritisak i vlažnost, temperatura.
Možeš li da mi oprostiš? Ipak je rođendan. Tvoj, moj, svejedno. Zamišljam kolibu, malu, malenu i vatru, toplu, najtoplu. I tebe, niže, najniže, i vatromet. I sneg. I Sneška. I pingvine. I sijalice. I jelku. Mirisi. Udišem. Isparavam. Budim se. Još jedna vest. Jebala vas crna hronika! I hronična mržnja. I hronično štucanje. Smejem se. Smeješ se. Histerično. Tužno. Neću da plačeš. Ne smeš da plačeš. Videće se po tamnim podočnjacima. Ne želim da bilo ko zna da si plakao, niko ne zaslužuje da zna za tvoj plač. Za razloge.
Prosuću zvezde po tepihu. Skijaću se, sankaću, padaću, grudvaću, ugruvaću članak. Zaspati. Nadam se da me neko čeka na kraju tunela. Obrisi. Poljupci. Toplo je. U kolibi, ispod ćebeta, zelenog ćebeta, na kraju sveta, zelenog sveta. ŠKLJOC! Gde god kreneš, zovi. Nisam nevina, ali ubeđujem sebe u čistoću kontejnera. U smrad mirisa. Gutljaj. Još jedan. Sada možeš da me vodiš gde god želiš. Želiš li uopšte da ideš bilo gde, da pripadaš bilo čemu, ili zajebavaš. Varaš me. Varaš se. Gubimo. Ne partiju. Igru. O da, gubimo igru, i to po ko zna koji jebeni put! Ljutimo se! Bacamo sve oko sebe! Raznosimo se.
Zagrli me, hladno je, još jače, najače, ne moram da dišem, neka se čuje krčanje, krv struji, srce ubrzano kuca, kuca, kuca, ne prestaje, prestaje, ne prestaje, nestaje, ne nestaje, želim, osećam.
Topi se pahuljica na trepavici. Ožednela sam. I popila je. Žeđ je zadovoljena. Usta su suva. Ispucala. Krvava. Dodiruješ ih. Grizeš ih. Grizem ih. Ništa ne mogu sama da uradim. Nema hanzaplasta. Rana sama od sebe treba da zaceli. A ožiljak, šta sa ožiljkom?! Koga da pitam za to, anđele, Boga!? Hodam, sedim, ponekad, ponekad, se grudvam. Imala sam prijatelje koji su pravili ogromni penis ispred hotela na nekoj planini. I ja sam učestvovala u tome. U toj igri. Bezbrižnoj. Ali nema više toga, nema igre na snegu, odrasteš, usereš se, napiješ, nikada ne oterzniš i umreš. A ni ne slutiš da te sve vreme prati neko. I ti sve vreme pratiš nekoga. I nema dobar dan, loš dan, svaki dan je sam po sebi poseban i treba ga uhvatiti u letu.
I treba leteti. I smejati. Osećati. Ljubiti. Dodirivati, sa nekim, naravno sa nekim. Stideti. Ispod ćebeta, na ćebetu, svejedno. Gasiti svetlo. Paliti svetlo. Znati ime. Ne znati rime. Želeti. Želeti jako, najače, strašno jako.
I padati.
I smejati se.
I ponavljati se.
Grudvanje je strava stvar! Kada si ti tu, kada sam ja tu. Kada je tu možda još neko…neko treći, neko četvrti, neko peti, neko ko se smeje, neko ko se mršti, neko veliki, neko mali, neko, već neko. Stojim uspravno. Kao vojnik. I meškoljim se u pidžami. Ružičastoj pidžami. Zatvaram oči. Iskopane oči. Stavljam bela sočiva, stavljam naočare, i opet ne vidim, tebe, kako blještiš, kako sijaš, kako uzmičeš, kako dodiruješ.
Piški mi se. Piškila sam. Zašto si ti tamo, a ja ovde? Lomiš se, lomim se. Kako da živimo zalepljeni, zakrpljeni, ko nas je uopšte sastavljao!? Uspavanka – ne uspavljuje. Njeno mesto je zauzela simfonija kontejnerske prljavštine. Oseća se miris mačije mokraće. Ispijam je. Zelena je.
Probudiću se ujutru , osećati prazno, popiti kafu, pojesti doručak, upaliti, izgasiti, jer je bespoentno, umiti, oprati zube, gledati, ogledati, otvoriti, zaključati, odzvanjaće koraci. Neće. Zbog snega. Škripaće pod debelim đonom. Mraz je kriv zbog crvenih obraza, vetar zbog cik-cak kretanja i suze u oku. Proklinjaćeš jutro, zimsko jutro, i sam sebe i svoju (ne)svesno nametnutu obavezu koju imaš prema svetu, sivom svetu.
📸 Background image – Andreas Forsberg (Unsplash)
