(kratka priča)
U pitanju su prostorije. Vodom ispunjene prostorije. Čuo se plač preko mnogobrojnih zvučnika koji sakriveni od očiju javnosti nisu ni malo gubili na svome značaju.
Ona se probudila i osećala. On se vozio do negde u isto vreme.
Publiku interesuje šta se zbilo u snu, šta se zbilo u prevoznom sredstvu, i inače, publiku interesuje šta se zbiva bilo gde, na relaciji, na granici, u međuvremenu.
Boleo je stomak. Njega. Nju je bolela glava.
Prevozno sredstvo se nije obaziralo na ljude utonule u pregorelu odeću, kako cupkaju u barama napravljenim mokrenjem uličnih pasa (možda i mačaka). To vam je zapravo automatsko pišanje. Škola neka iz doba romantizma. TV gori, gori bukvalno, nema vatrogasaca na vidiku, na putu ka njenom stanu okliznuli su se i potonuli. Nestali. Kao da ovde postoji neki Bermud, i sve proždire. Mali beli pas je posmatrao dešavanja kroz rupicu na ogradi.
Cvileo je za njom. I ona je cvilela za njim.
Niko to nije čuo, čak ni ja koja se, kao, pravim da čujem sve oko sebe. Uši su zamagljene. To je to. Ne znam samo zašto se ne čuje obećana zvonjava, trenutno sam u pripravnosti samo njene registracije. Njoj se baš i jebe zbog toga. Mnogo psuje u poslednje vreme, to je zbog brkova i brade, jer čim ti porastu čekinje, počneš da se ponašaš kao kočijaš. I odakle to sa kočijašima, da psuju mnogo, sumnjam u njihovo nekadašnje bivstvovanje, oni su najobičnije mitske ličnosti, i ništa više.
Publika aplaudira jako, potom još jače i to sa željom da se zavesa spusti, a ona se ne spušta jer počinje da gori. Pa to, kada se TV zapali, sledeća na spisku je zavesa, potom platno. Platno se još uvek ponosno vijori na vetru. Kao zastava domovine iz pesme (i to neke junačke iz perioda romantizma).
Povratio je kroz prozor, rigoleto je završilo na raskošnom šeširu jedne žene napadno i scenski našminkane. Znala je da će to učiniti, tako je predvidljivo njegovo ponašanje. I to je tužno jer je na vetrometini.
Ona je u pustinji, sjajno sunce, vrelina, pesak i škorpije. Igra se sa kamilama.
Zaboravila sam da kažem, oboje vole životinje. To je bitan biografski podatak. Oboje će umreti od ujeda besnih pasa. Kuljaće bela pena, beonjače će pucati pod naletom kapilara.
Jaka stvar, nije više bitno da li se vidi, i šta se vidi ako se vidi. Nekakve slike promiču, nanizane, bez ikakvog reda, i svaka ima svoje trajanje i rok upotrebe.
Bacio je nemarno opušak cigarete, opušak je usporeno leteo, probijao se, dimio, pao, otkotrljao, i zapalio sliku benzinske stanice. Atomska pečurka. Publika se glasno smejala vikavši Kabum! Kabum! Aplauz je ovoga puta izostao jer su u međuvremenu svima ruke zakržaljale kao kod tiranosaurusa.
Nije se osvrnuo da pogleda kakav je haos nastupio nakon odlaska. Nije se ni zapitao za broj žrtava. Možda je verovao da ona nije izgorela u eksploziji. Možda nije razmišljao ni o čemu u tako kobnom trenutku.
Platno se ljušti kao kora od pomorandže. Deo po deo, delić po delić, krpica po krpica. Ne, ne, kao koža posle letovanja u Sahari.
Moraće jednoga dana zajedno u potrazi za fatamorganom. Moraće zajedno da pronađu oazu. Ne znam samo kako će organizovati putovanje, ja im lično predlažem podmornicu, pa što dublje to bolje. Isplivaće već nekada, a ako se to ni ne desi, nikakva šteta. Publici će za to vreme poispadati zubi u pramenovima i kosa u naletu. Na kraju, istopiće se kao žute sveće, i završiti u ogromnim, crnim, veštičijim kotlovima.
Nikoga neće biti da zapali cigaretu, i kasnije, baci ostatak iste kako bi slika izgorela i nestala niz vetar. Ostaće samo rečenični patrljci.
A i njih će oduvati vreli vetar.
📸 Background image – Keytion (Unsplash)
