(kratka priča)
Pisac je došao, tiho, na trepavicama, i pružio dugačke rukave ka meni. Vezala sam rukave u čvor, i što sam čvršće stezala čvor, to sam dublje tonula u pesak. Za početak se nisu videla stopala, potom, noge do kolena. Nisam se usudila da pogledam pisca pravo u oči. Jednom rukom sam držala čvor, drugom sam obrisala prašinu sa njegovog lica, i pomislila kako se to meni nikada neće desiti.
Živim na ivici paralele, činjenice me se ne tiču, svaki zagrljaj je bolniji od prethodnog, i morska so izjeda njegove tetive, do kosti. Posmatram meso, polako se raspada, truli, smanjuje i pretvara u košticu od lubenice. Podižem košticu, držim na dlanu, suzom spiram pesak sa nje, i progutam. Slana je. Gorka je. Zaudara na smrt. Na mrak iz kojeg više ni aveti ne iskaču.
Sinoć sam tešila jecajima čudovište koje čuči u uglu moje sobe. Ujutru sam zatekla oreol na mestu nesreće i zelenu kredu koju trenutno drobim zubima nad srebrnim telom male ribe. Pisac je svojim debelim, hrapavim jezikom obgrlio telo ribe, prineo ustima i progutao. Povratila sam po čvoru. Iz mojih usta, kao iz vulkana, kuljale su koštice i pretvarale u škorpije.
Zapamtite, moji aduti su horor, ugovor, nebo i mesec.
Nisam sposobna čak ni kukicu u sobi da iskoristim – rekla sam piscu. Ćutao je, vario ribu, mljackao, a potom me je, potpuno neočekivano pljunuo i opsovao. Mislim da je u problemu, jer da nije, dobila bih poljubac. „Ko’ da je bitno, uskoro će ljudi umesto knjiga držati organe po policama, a mozak će zameniti kremen na upaljaču. Nakon pornografskog uslediće aseksualno doba”. Nije to rekao pisac već svarena riba.
Zatvorila sam oči u želji da trepnem, osetila sam zagrljaj oko struka, i pomislila da su ruke, da me izvlače iz peska, bila ubeđena jer se takva toplina samo dlanovima postiže, ali onda se treptaj završio, i širom otvorenih očiju, gotovo unezvereno, sam posmatrala alge koje su valovi naneli. Negde sam čula priču, alge su zapravo pletenice mesečeve kćeri koje ona iznova, svake večeri spušta u more kako bi se neko popeo i bio sa njome, ali to se nikada nije dogodilo, niti će. U svima je rođenjem urezan strah od mesečeve kćeri. Njen sjaj je previše hladan i zamrzava.
Po ko zna koji put sam ostavljena. Kada bi bol bila nit, merila bi se mesečevim pletenicama. Plima bola, pucketanje kostiju, predodređena glupost, prorokovana za sva vremena. Jesu li bajke krive, ili muzika?
Ljubav je odmor, ljubav na točkovima; ljubav ponekad boli, lebdi kao misao iznad male, plave glave koja korača stazom. Staza devojčicu dovodi do mene, ona me steže oko struka, ne želi da ode, ali alge se obmotavaju oko njenog vrata, prave omču, i dave je. Šta je sa dečakom? Dečak pognute glave korača stazom, nadureno, zamišljeno, izgubljeno, i samo ponekad podigne glavu, kada dune vetar i rasturi crne šiške. Ljuti se na vetar.
Unapred si izgubila, šapuće pisac. Piščeva usta podsećaju na školjku. Znam da će jednoga dana ostati samo šum, a šum se ne može preduhitriti. Možda uhititi, šum treba uhititi – bućka mi u glavi misao.
Ponovo sam trepnula, sve oko mene se zapenušalo. Shvatila sam, može samo u mraku da se uživa, ali moj mrak tako kratko traje. Na kraju krajeva, sve miriše na katran. A dečak i devojčica? Od nih je ostalo samo belo perije, pisac je iskoristio situaciju, napravio sebi krila i odleteo. Meni je za uspomenu ostavio pluća i levu hemisferu mozga. Možda će uskoro nestati alge, a ja sakriti u školjku i pretvoriti u crni biser. U takvom obliku me niko ne bi pronašao, a ako i bi, ne bih imala nameru da živim van Njegovog džepa, pa makar se i smrt tu krila.
More se pretvara u formalin, zaudara suton, dečiji leševi grade kulu od peska. Bura može da počne.
📸 Background image – Zoltan Tasi (Unsplash)
