(filmska kritika)
Ime filma: Kedi
Režija: Ceyda Torun
Proizvodnja: Turska, 2016.
Da li ste se ikada zapitali šta i koga stanovnici Istanbula drže za simbol njihovog grada. Šta je to bez čega bi ulice Istanbula bile puste. Ko to već hiljadama godina unazad živi na prostoru današnjeg Istanbula, što ga čini ujedno i svedokom svakog uspona i pada ovog carskog grada kroz vekove. Nemojte tražiti odgovor u istorijskim knjigama, niti turističkim brošurama, jer odgovor se nalazi isključivo na ulicama. Iza odgovora se krije neko mali, čini se neuhvatljiv, po malo mističan, ali svima dobro poznat.
Rediteljka turskog porekla Cejda Torun (Ceyda Torun) se pobrinula da nam odgovori na pitanje služeći se kamerom i umećem snimanja dokumentarnog filma.
Odgovor na pitanje je sadržan u samom naslovu filma, a to je kedi. Ali ko je kedi, šta je kedi? Kedi je turska reč za mačku. Mačka je tema filma i simbol Istanbula. Onog trenutka kada bi mačke izumrle na ulicama Istanbula, sam grad bi izgubio dušu. Svesni te činjenice, stanovnici Istanbula vode računa o Istanbulu, jer čuvajući dušu svog voljenog grada oni zapravo leče i svoju ljudsku dušu izgubljenu među zgradama, smrvljenu pred naletima gradske vreve i buke.
(Timothy Meinberg)
Na ulične mačke se gleda kao na poslednju nit koja povezuje ljude sa prirodom. Pojedini stanovnici Istanbula su svesni te niti i neguju je kako se ne bi prekinula i ostavila ih usamljene na kaldrmi.
Cejda Torun je zavirilia u ćoškove užurbanog i starog Istanbula i bacila reflektor na te male krznene lovce koji krstare gradom i kradu srca građanima. Filmska ekipa vođenja njenom rediteljskom palicom je u početku imala fokus na živote 35 mačaka, uspela je da isprati životne priče 19 mačaka, ali su se u konačnoj verziji filma našle priče 7 mačaka. Priče tih mačaka su sve vreme isprepletane sa životima ljudi koji su ih primetili i čiju ustajalu svakodnevicu su te mačke oplemenile i dale joj smisao. Između priča gledalac ima prilike da posmatra Bosforski moreuz, krovove i isprepletane ulice Istanbula snimljene dronom.
Prva mačka sa kojom se upoznajemo je žuto-bela ženka po imenu Sari. Sari je mlada mama u kojoj je instikt lovca proradio od kako je dobila potomke. Umiljata, voli da krstari ulicama i deli sa svojim mačićima hranu koju dobija od prolaznika i mlade vlasnice jednog restorana po imenu Jaman (Yaman). Jaman nas podseća da su mačke stvorenja koja nas isceljuju svojom staloženošću, predenjem i sanjivim pogledom. One su zadužene da upijaju negativnu energiju i bol, podseća nas Jaman. Jedan od ribolovaca koji se pojavljuje u filmu nas pak podseća da je ljubav prema životinjama specifična i onaj ko je nema u sebi je zapravo nema ni prema ljudima.
Druga mačka Bengi (Bengü) je maza bez čijeg prisustva bi lokalcima Arzu i Kemalu jutra bila prazna. Iako je, kako kažu, Bengü umiljata i mazna, postala je ratoborna od kako vodi računa o svojim mačićima.
Svaka mačka ima svoju ličnost i kao što na svetu ne postoje dva ista čoveka, tako ne postoje ni dve iste mačke. Za neke, mačke su vanzemaljci kojima treba pomoći kada se nađu u nevolji jer one hodaju zemljom samo zbog nas – da nas podsete da je ljubav u nama i da svaki dan može biti divan ako sve oko sebe posmatramo očima punim ljubavi.
Mačka po imenu Psikopat je noćna mora ribolovcima. Ratoborna, uspeva da pobegne svakom psu koji zareži na nju i ukrade svaku ribu koju namiriše. Dominantna, ne dozvoljava ni velikim mačorima da ugroze njen obrok i teritoriju. S druge strane, ona se bori protiv drugih mačaka koje se prubliže njenom mačoru.
Jedna od sagovornica, slikarka, priča kako je teško biti ženstven u Istanbulu i kako samo u mačkama vidi pravu gracioznost i izgubljenu ženstvenost. Njihovo držanje i samo prisustvo je inspiriše da stvara. Mačke su svesne svog postojanja i čini se da su veoma zadovoljne sobom. Karakterna bića čija egzistencija je ugrožena gradskim životom. Mlada slikarka se boji za Istanbul i šta će se desiti ukoliko jednog dana na ulicama ne bude više mačaka.
(Hannah Troupe)
Da bi „uhvatili” živote mačaka, snimatelji su se spustili na zemlju. Šunjaju se među cipelama, prate naše krznene drugare koji krstare ulicama i marketima u potrazi za hranom, pažnjom i dodirom. Neke mačke su pompezne, neke su divlje, druge su pak ćutljive poput stidljivih damica.
Ne treba zaboraviti i njihovu važnu ulogu koju imaju u „eko-sistemu” betonske džungle. Da nije mačaka, pacovi bi šetali ulicama u mnogo većem broju. Da nije mačaka, ljudi u gradovima bi zaboravili da su živi i da su deo prirode. Svaki put, kada vam se mačka prišunja i zamjauče, znajte, život vam se nasmejao. Mačke su tu da nas podsete da smo živi i da su naši životi vredni življenja. I za kraj, veče se spušta nas Istanbulom a mi u prvom planu vidimo mačka. Njegovo predanje ubija gradsku buku, a njegova pojava prekrila je zgrade i gromoglasne brodove.
Svaka priča je podvučena pesmom koja je tematski povezana sa životom i ličnošću mačke koja se nalazi u epicentru priče.
Film Kedi je premijerno prikazan na Istanbulskom festivalu nezavisnog filma 21. februara 2016. godine i do dana današnjeg je osvojio nekoliko nagrada u kategoriji najboljeg dokumentarnog filma. Prestižni američki nedeljnik Time je film Kedi uvrstio među deset najboljih filmova 2017. godine.
