(ispovest)
Zeko, izvini što si tako malen nestao i što te ne mogu sačuvati od senke koju pravi drvo večnosti i uvelo lišće jeseni.
Zeko, izvini što si osetio hladnoću koja je meni, mnogo većoj i starijoj, još uvek nepoznata.
Upleten u plave niti drugog sveta nestao si i ostavio čudnu prazninu.
Izvini Zeko na mojoj nesposobnosti da budem korisno ljudsko biće, a ne ameba uhvaćena u splet izmišljenih zakona, pritovprirodnih i životnih.
Izvini Zeko što mi je glas možda bio grub, pojava velika i zastrašujuća.
Volela bih da sam mogla da te ispratim u svet podzemlja u koji si kročio sićušan, sa svojih 300 grama i crnim tufnama po paperjastom krznu.
Izvini što ti moje srce nije pomoglo, i moj dah, i moja ruka, ali osim toga ništa drugo nisam imala. Gluva je bila noć.
Izvini što sam glupa za zečije srce. Za otkucaje brze i noge mekane, spremne za skok.
Izvini Zeko na okrutnosti koju si osetio, tako malen i nežan.
Kao pahulja si ušao i izašao iz mog doma, i ostavio otisak, dubok i hladan. Ni manju, ni snažniju šapu osetila nisam pre.
Odmaraj se Zeko, putuj kosmosom.
Pružila bih ti sve da sam znala kako da se izborim sa rukom smrti koja te je odvela i ušuškala među cvećem jednog vrućeg proletnjeg dana, u nekoj zemlji gde su ljudi počeli da zaboravljaju šta je ljudskost, a za zečije probleme nikada nisu ni znali.
Istopio si se i stopio sa tugom koju nosim u sebi i koja je protkana slikama drugih meni dragih preminulih bića.
Izvini Zeko ako ti je srce poskočilo zbog mene ili oko zaigralo.
Izvini Zeko, nije mi bila namera da te prerano odvojim od majke. Ni ne znam gde ti je majka…možda te je ona pozvala, i vas dvoje sada zajedno skakućete zelenim prostranstvima večnih lovišta gde nema predatora već samo nežna i blaga bića o kojima ljudi nikada nisu brinuli, niti će.
Izvini Zeko na okrutnosti ovog sveta koji prodaje bebe od 300 grama u ceni osrednje ukusnog ručka.
Izvini Zeko što sam slabić, čovek, ništa.
Izvini Zeko što te želim.
Dopuštam ti da nastaniš moju dušu i ispuniš moje srce koje je manje od tvog. Tvoje veliko srce nikada neće prestati da kuca pod mojim prstima, uvek ću ga osećati i čuti. Ono će me opominjati da ljudi nisu jedina stvorenja na ovom svetu i da postoje mnogo značajnija i bitnija bića, nežna poput krila leptira.
Moj nežni Zeko, izvini…tvoj nemi i tihi odlazak je poljuljao tlo pod mojim nogama kao zemljotres.
📸 Background image – Travis Grossen (Unsplash)
